ISTINE I LAŽI O KLIMATSKIM PROMENAMA?

ŠTA SE KRIJE IZA GLOBALNOG ZAGREVANJA, HLAĐENJA I NAELEKTRISANJA? (Prvi deo)


                                                        


Priredila: Ivona Živković

Mnogi stanovnici Evrope su primetili da su vremenske prilike poslednjih godina veoma nestabilne.
Istovremeno udarni mediji širom sveta plasiraju poslednjih godina priču o globalnom zagrevanju planete i predstojećim velikim klimatskim promenama. Razlog je, navodno, i efekat „staklene bašte” usled prevelike i nekontrolisane emisije štetnih gasova, posebno ugljen dioksida, metana i hlorofluorougljenika. Krivci za to su, kažu neki naučnici, najveće industrijske zemlje sveta i preveliko sagorevanje, opet navodno, fosilnih goriva u koje spada nafta. Podsetimo da postoje i tvrdnje da je nafta neorganskog porekla i da potiče iz Zemljinog omotača.

Neki političari, najviše se ističu Al Gor i Hilari Klinton, preduzeli su korake da se ova emisija smanji i drži pod kontrolom i oni u tom nastojanju rade i kao lobisti za zaštitu životne sredine. (Hilari Klinton upravo ovih dana drži pridike Kinezima zbog prevelike emisije ugljen dioksida iz njihovih industrijskih postrojenja).


U ovu priču, međutim, mnogi ne veruju. Američki senator Stiv Fildman veoma je aktivan u postavljanju pitnja šta je stvarni razlog predstoječih klimatskih promena, pri čemu iznosi tvrdnju naučnika sa kojima je lično razgovarao, da je glavni uzrok promena aktivnost na Suncu.


I to je prirodan fenomen za koji naučnici znaju da više puta u prošlosti menjao klimu na Zemlji. Politička elita, na čelu sa ekološkim lobistom Al Gorom (zapravo lobistom krupnog transnacionalnog kapitala), koja je „zabrinuta „ zbog industrijskog zagađivanja, tako se optužuje da ove prirodne procese želi da iskoristi kako bi iz njih profitirali najveći kapitalisti sveta koji bi, preko svojih plaćenih političkih marioneta i međunarodnih institucija za zaštitu životne sredine, zauzeli poziciju da vrše globalni nadzor i kontrolu industrijskog razvoja u čitavom svetu, posebno na Istoku (u Kini i Indiji) i u nerazvijenim zemljama u Africi, ali i u Evropi.

Tako su se i naučnici podelili na režimske, koji podržavaju nastojanja Al Gora, i one nezavisne koji vide u svmu isključivo prirodnu silu.
Gde je istina?

Na žalost, naučna istina ima jednu mnogo širu sliku za koju obični građani uglavnom ne znaju, jer nemaju ni vremena ni znanja da o tome razmišljaju i donose zaključke.



PROMENE OBUHVATAJU ČITAV SUNČEV SISTEM

Naime, predstojeće klimatske promene na Zemlji, koje su nesporne i već se odigravaju, samo su jedan segment ukupnih promena u energetskom polju u čitavoj heliosferi i na samom Suncu.
One mogu doneti i promene u magnetnom polju Zemlje, a što bi neminovno prouzrokovalo promene i u biosferi. Prosto rečeno - od stanja u magnetnom polju zavisi organizacija i način funkcionisanja čitavog živog sveta na Zemlji. Ukoliko nekada osetite teške bolove u kostima , bezvoljnost, psihičku depresiju i sl. to je najbolji pokazatelj naše povezanosti sa kretanjima u magnetnom polju naše planete. Svi smo deo tog jedinstvenog sistema.

Poznato je da život kakav danas poznajemo na Zemlji zahteva jedan ekvilibrijum (ravnotežu) hemijskih i elektromagnetnih parametara kojima je sadašnji čitav živi svet na planeti prilagođen.
U slučaju promena bilo kog parametra, zbog opšte povezanosti, i sve životne forme se moraju ponovo prilagođavati novim uslovima života. I to je princip evolucije - to je adaptacija. Onim životnim formama koje ne budu bile u stanju da to izvedu preti ekstinkcija (nestanak). Po procenama nekih naučnika oko 30 posto životnih formi na Zemlji će u narednih sto godina trajno isčeznuti. A mnoge nove vrste će nastati.

Ali, ovo ne treba shvatati katastrofično, jer je sve deo jednog univerzalnog procesa u svemiru koji je u stalnom nastajanju i stvaranju. Ne postoji smrt već samo promena.

Teorija o nastanku svemira u trenutku Velikog praska danas se sve više odbacuje i predstavlja izmišljotinu jednog belgijskog jezuitskog sveštenika, matematičara i astrofizičara Žorža Lemetra (1894 -1966), koga je podržao Albert Ajnštajn i napravljena je za potrebe katoličke crkve. Lemetr je inače bio glavni Ajnštajnov zaštitnik, neki tvrde i “mozak”. Ali, za ovu teoriju ne samo da ne postoje dokazi, već upravo snimci sa Hablovog teleskopa pokazuju da se svemir ne širi.


Novije gledište kaže da vreme u kosmosu ne postoji, već se samo menjauju materijalne forme koje stvara energija koja je u stalnom kretanju i U STALNOM STVARANJU MATERIJE. Da li je to električna energija?
Pri tome treba imati u vidu da je od više vrsta ljudi koji su živeli na Zemlji, svim promenama dosadašnjim uspeo da se prilagodi samo homo sapiens. Naime, ova veoma specifična vrsta , kojoj pripadaju svi današnji ljudi na planeti, zapravo se i ne prilagođava prirodi kao ostali živi organizmi , već prirodu nastoji da prilagodi sebi. (Pored homo sapiensa možda je opstao samo još takozvani "jeti" ili "veliko stopalo", ali dokazi još ne postoje ili javnosti nisu dostupni).

Prirodno stanište homo sapiensa , s obzirom da nema dlaku, očito je predeo sa veoma toplom i vlažnom klimom. Ali, danas ljudima pripada čitava planeta. Homo sapiens zahvaljujući inteligenciji koristi energente iz Zemlje i može da živi u klimatskim uslovima za koje po prirodi nije stvoren..



Promene koje će uticati na promenu klime na Zemlji događaju se u čitavom Sunčevom sistemu.
Na ovo je u jednom naučnom radu skrenuo pažnju još 1997. ruski naučnik dr Aleksej N. Dmitriev , profesor geologije i minerologije i član Ruske akedemije nauka, ogranka u Sibiru. On je sumirao naučna saznanja o promenama koje su se dogodile na svim planetama Sunčevog sistama u jednom kratkom vremenskom periodu od oko 40 godina, uključujući i samo Sunce, i došao do zaključka da su sva povezana sa jednom energetskom “donacijom” koja je 1960. ubačena u heliosferu.




Heliosfera je zamišljeni balon oko Sunca koji je ispunjen svemirskom plazmom (slobodnim česticama) i u njemu se nalaze sve planete koje kruže oko Sunca. Kroz ovaj prostor konstantno prolazi energija, kako ona koja se oslobađa sa Sunca, tako i ona iz međuzvezdanog prostora koja tu stiže. Energija pokreće gasove, stvara materiju (planete) i uopšte čitav prostor je u izuzetnoj energetskoj hemijskoj i fizičkoj aktivnosti. Pojednostavljeno, heliosfera ima svoj “život”, a Zemlja kao planeta je samo jedan deo tog složenog “organizma”. Molekularni biolozi bi uz malo mašte u procesu razmene materije i energije u živoj ćeliji videli da se sličan "metabolički" proces odvija i u heliosferi. To znači da se na svakom nivou u Univerzumu odigravaju procesi koje pokreće isti princip samoodržanja.



Ali, pre nego što navedemo zapažanja dr Dmitrieva, kako bi smo što bolje sagledali "veliku sliku" i sve efekte koji sttvaraju promene, pomenimo da su u poslednjih nekoliko godina mnoge temeljne naučne teorije dovedene u pitanje i to najviše zahvaljujući sve modernijim uređajima za osmatranje svemira , kao što je i Hablov teleskop, i razvojem tehnika za merenje hemijskih i električnih fenomena. Tako se i samo dosadašnje shvatanje šta je zaista Sunce pokazalo problematičnim.



KAKO SE SUNCE NAPAJA ENERGIJOM

Na ovo posebno skreću pažnju Dejvid Talbot i Volis Tornhil u svojoj knjizi o Suncu iz njihove edicije o Električnom svemiru ( teorije koja je tek nedavno prihvaćena za razmatranje u naučnim krugovima).

Stara teorija, koja se i danas uči u školi (i prihvata je i dalje većina naućnika) kaže da je Sunce termonuklearna furuna koja stalno troši energiju tako što konvertuje hidrogen u helijum.
Ovo “termonuklearno “ Sunce je navodno ogromna lopta gasa tako velika da njen unutrašnji pritisak stvara temperaturu u središtu od oko 15 miliona stepeni Celzijusovih i proizvodi kontinuiranu termonuklearnu reakciju.
Po ovome ispada da Suncu nije potrebno nikakvo energetsko punjenje iz okolnog svemirskog prostora.

Takože, po ovoj teoriji X-zraci nastaju u Sunčevom termonuklearnom jezgru i progresivno gube energiju i “hlade se" sudarima kako se postepeno “cede” iz središta ka spoljašnosti. Pri tome su im potrebni milioni godina da dostignu “konvekcionu zonu” tj. zonu strujanja gde počinje prenošenje toplote.

U konvekcionoj zoni (zoni prenšenja toplote) zagrejani gasovi se ubrzavaju i kao vruć vazduh šire se i podižu do Zemljine atmosfere kao konvekcione struje, a onda padaju natrag prema radiativnoj zoni kako se hlade.
Za sada se ne zna ni jedno drugo fizičko telo u svemiru da transferiše unutrašnju vrelinu radijacijom.



Za vidljivu “granulaciju” u fotosferi Sunca kaže se da je to ključajući gas koji se podiže i onda hladi.
Na ivicama tamnog regiona na površini Sunca nalaze se “sunčeve pege” i one imaju nižu temperaturu.

Osobina sunčevih pega je da se njihov broj povećava i opada u ritmičkim periodima, koji traju otprilike oko 11 godina.

Ovo je prvi primetio nemački astronom Semjuel Henhrih Švab 1843. To se danas naziva sunčevom magnetnom aktivnošću, ciklusima Sunčevih pega. Ponekad Sunčevih pega ima mnogo, a ima perioda kada potpuno nestanu. Sada smo upravo u fazi velikog zatišja.



Zagrejani gasovi u fotosferi Sunca se vide kao granule i izgledaju kao vrhovi konopastih struktura koje se podižu odozdo i formiraju krug oko zasenčene tačke – sunčeve pege . Fizičari identifikuju upravo ove strukture kao “konvekcione struje” jer to zahteva pomenuti zamišljeni termonuklearni model.

Ali takvo ponašanje fotosfere izatkane od “granula” ne održava teoriju o ključalom vrelom gasu, smatraju Volas Tornhil i Dejvid Talbot, zagovornici teorije električnog svemira.



Naprotiv, ove konopaste strukture se na zaustavljaju na površini fotosfere, već se pružaju hiljadama kilometara izvan nje u okružuje u kome se nalazi splet vlakana ograničen kompleksnim magnetnim poljem Sunca. Takva zasenčena vlakna ne liče ni na jednu poznatu konvekciju vrućeg gasa. Po ovom, naučno usvojenom, modelu termonukleane furune i samo pojavljivanje pega je neočekivano.

Tako standardni koncept jednostavnog prenosa toplote sa Sunca izgelda da ne radi kada se primeni na aktivnost sunčevih pega. A Sunčeve pege su , kao što ćemo videti, glavni faktor koji određuje klimatske promene na Zemlji.



Talbot i Tornhil zato smatraju da je Sunce nešto savim drugo, baš kao i sve zvezde. Pošto je po njima glavna sila u svemiru električna energija, oni smatraju da veliki strujni tokovi električne energije prolaze čitavim međuzvezdanim prostorom. Taj prostor nije prazan već je pun slobodnih čestica i naziva se plazma. Čak 99.9 posto svemira sačinjeno je od plasme. Linije ovih strujanja mogu se otkriti pomoću radio “šumova” koje emituju. Kada se ukrste dve međugalaktičke struje, one povuku deo matrije u spiralni vorteks i formiraju spiralu galaksije. Galaksija tako sija električnim svetlom zvezda koje su nanizane duž strujnih tokova u plazmi.





Talbot I Tornhil veruju da električna struja teče unutar i duž rukavaca galaksija, stvarajući tako kružno magnetno polje koje zahvata galaktičku plazmu i stvara se spiralni rukavac osvetljen zvezdama.

Kada struja dosegne galaktički centar, ona se uskladišti u kompaktni plazmoid – krofnastu elektromagnetnu plazminu strukturu. Plazmoid povremeno oslobađa uskladištenu energiju u mlaznicama duž spiralne ose i tada je nazvana “aktivni galaktički nukleus”. Plazmoid se ne vidi jer je obično sakriven prašinom iz okoline.



Tako je i površina Sunca pokrivena kompleksnim magnetnim poljima, a zna se da samo elektricitet može proizvesti magnetna pola. Zato se po Talbotu i Tornhilu i Sunce mora tumačiti terminima iz strujnog kola. Ovo su već potvrdila istraživanja Hansa Alfvena

Gde su ta kosmička električna kola? Šta ih stvara? Šta ih održava?

Tako po ovoj teoriji napajanje Sunca dolazi iz samog centra galaksije, odnosno preko rukavaca iz samog njenog kretanja. Dokle god postoji kretanje galaksije Sunce će se napajati električnom energijom.
I ta energija se dalje prenosi na Zemlju i sva živa bića na njoj. Dakle, sve ovo morali smo da sagledamo kako bi shvatili da je sve u svemiru povezano.

Sa ovakim razmišljanjem sada možemo uporediti analizu koju je izveo dr Aleksej Dmitriev, koji ne pominje električni svemir već energetsku “donaciju” koja je na ušla u Sunčev sistem na sasvim drugi način i koja će po njemu imati i već ima posledice na promenu mnogo čega na Zemlji.

POSLEDICE ENERGETSKE "DONACIJE" HELIOSFERI

Profesor Dmitriev veruje da je na svom putu kroz međuzvezdani prostor , heliosfera (Sunčev sistem) koja putuje u smeru solarnog apeksa u sazvežđu Herkules (po teoriji da se čitav svemir širi) , naišao (1960.) na homogenu materiju i energiju koja sadrži jone vodonioka, helijuma i hidroksila pored drugih elemenata i kombinacija koje postoje u plazmi.

Prolaskom kroz tu strukturu došlo je do debljanja udarnog talasa formiranog u plazmi ispred Sunčevog sistema. Tako je nastala velika količina konvulzivne plazme koja se prevukla preko heliosfere i delom probila u Sunčev sistem i međuplanetarni prostor.

Taj prodor je tako uneo jednu vrstu materije napravljene u međuplanetarnom sistemu i energetske “donacije” našem Sunčevom sistemu .

Dr Dmitriev kaže da je time promenjen kvalitet međuplanetarnog prostora (plazme u heliosferi) tako što je povećana njena provodljivost .

Zbog toga je već došlo do određenih promena koje su uočljive na mnogim planetama, uključujući i Zemlju.

Takođe, on tvrdi i da su uočljiva neka nova stanja u režimu aktivnosti Sunca, ali i planetofizičke promene na mnogim planetama i sve su posledica ulaska ove energetske “donacije”.
Tako je uočen rast mrlja na Plutonu, aurore na Saturnu, pomeranje magnetnih polova na Uranu i Neptunu (to su planete u magnetnoj sprezi),a primećen je i iznenadan i opsežan rast jačine Uranove magnetosfere. Promena je nastala i u intenzitetu svetla i svetlosnih tačaka na Neptunu.



Udvostručana je aktivnost magnetnog polja na Jupiteru (na osnovu podataka iz 1992.) i serija novih stanja i procesa na ovoj planeti nakon nekoliko eksplozija jula 1994. (koje je prouzrokovala jedna kometa).


Tu je dalje serija transformacija u atmosferi Marsa i porast u kvalitetu njegove biosfere, posebno porast oblačnosti na ekvatoru i porast koncentracije ozona.

Septembra meseca 1997. američki veštački satelit “Surveyor” sreo je u Marsovoj orbiti gustinu atmosfere dvostruko veću nego što je predviđala NASA. Tada se na Marsu odigravala oluja planetarnih razmera.

Uočljivo je i generisanje atmosfere na Mesecu porastom količine natrijuma koji doseže 9000 kilometara u visinu.

I na Veneri su uočene hemijske i optičke promene. Inverzija tamnih i svetlih tačaka, koja je prvi put uočena, i jako opadanje količine sumpornih gasova u atmosferi.

PROMENE NA ZEMLJI

Na Zemlji se ove promene uočavaju na više nivoa.

Jedna od mogućih posledica je ubrzano pomeranje magnetnih polova Zemlje.. Pomeranje polova neizbežno vodi velikim klimatskim promenama, a njihova eventualna inverzija imala bi kataklizmičke posledice. Samo pomeranje polova je ipak prirodan proces i događa se stalno.

Velike klimatske promene dešavala su se u prošlosti u više navrata i deo su ovog sasvim prirodnog procesa pomeranja magnetnih polova.


Zna se da su današnji Sibir i Aljaska nekada bile deo tropskog područija i duboko ispod leda nađene su zamrznute tropske biljke i ribe, kao i mamuti. Navodno su kopači nafte nalazili ribe u ledu koje su išle tuda na mrest i koje su bile tako dobro očuvane da su ih spremili sebi za ručak. Naučnici su zbog ovoga ojađeni. Bivoli su se zaledili dok su plivali u reci.


Naučnike zato zabrinjava fenomen naglog zamrzavanja, što se tamo upravo i dogodilo. Ovakve klimataske promene moguće su samo naglim pomeranjem magnetnih polova kada se menja ugao nagiba Zemlje prema Suncu.

UBRZANO POMERANJE POLOVA

Poslednjih dve stotine godina brzina njihovog pomeranja se upravo povećava, zbog čega postoji bojazan da može doći i do njihove inverzije (što je kataklizmički scenario). Ali, ne dele svi to mišljenje. Zato se brzina kretanja polova stalno prati.


U poslednjih 100 godina južni magnetni pol se pomerio skoro 900 kilometara u Indijski okean. Ovo značajno ubrzanje u kretanju polova je počelo 1885. Merenje iz 2004. pokazuje da se on tada nalazio na 63.5 spepeni južno, 138,0 istočne širine i sada se nalazi izvan takozvanog Antarktičkog pojasa.
Podaci koje je naveo u svom radu dr Dmitriev govore i da se arktički magneni pol pomera istočno ka sibirskoj magnetnoj anomaliji preko Arktičkog okeana i on je od 1973. do 1984. putovao više od 120 kilometara, dok je u periodu od 1984. do 1994. prevalio više od 150 kilometara. Koordinate severnog magnetnog pola su 1997. bile 78,3 stepena severno i 104, 0 stepeni zapadno.

Nakon toga ubrzanje je nastavljeno pa je sada ide i do 200 kilometara godišnje.Takvo ubrzanje može voditi inverziji čak mnogo brže nego što su naučnici očekivali. Prema podacima iz 2005. pozicija severnog magnetnog pola je bila 82, 7 stepena severno i 114,4 zapadno na ostrvu Elesmer , u nizu ostrva Kraljice Elizabete u Kanadi.

Severni pol se u 20. veku pomerio za 1100 kilometara.
Od 1970. ubrzao je pomeranje od 9 kilometara godišnje do 41 kilometar godišnje.
Pri sadašnjoj brzini i smeru dostiči će za 50 godina Sibir, mada postoje i očekivanja da da skrene sa današnjeg kursa i da se putovanje uspori.



Poslednjih godina aktivno je istraživanje Antaktika (skirvenog kontinenta) koji ima ogromnu kopnenu masu i koji bi u slučaju drastičnih klimatskih promena izgubio veliki deo leda. To znači da bi se ljudima otvorio novi čist svet za naseljavanje, kao nekada Amerika, pa su se najveće države sveta već sjatile tamo kako bi ovo parče čiste zemlje isparcelisali i proglasili svojim vlasništvom. O kopanju nafte i minerala ne treba ni govoriti.



PROMENA KLIME JE IZVESNA

Na osnovu svih ovih manifestacija i brojnih merenja dr Aleksej N. Dmitriev je još 1997. pokušao da sagleda ukupnu planetofizičku aktivnost na Zemlji i došao do zaključka da se NEPOVRATNE promene već odigravaju, a posledica su upravo „jako naelektrisanog materijala energetski neujednačenog u anisotropnom međuzvezdanom prostoru koji je isprekidan međuplanetarnim prostorom našeg Sunčevog sistema.”


Evo kako je to još formulisao sam Dmitriev:
“Ova energetska “donacija” koja” proizvodi hibridne procese i pokreće energetska stanja na svim planetama, kao i na Suncu, imaće i efekte na Zemlji koji će se odraziti ubrzanjem kretanja magnetnih polova, vertikalnoj i horizontalnoj distribuciji ozona i u povećanoj frekvenciji i magnitudi značajnih katastrofičnih klimatskih događaja. Postoji rastuća verovatnoća da se pomeramo u jedan brz temperaturno nestabilan period jednak onom koji se desio pre oko 10 000 godina” , veruje Dmitriev.
Ova, ne tako stara nestabilnost, otkrivena je iskopavanjem uzoraka sa Grenlanda koji su otkrili da je tada godišnja temperatura porasla za 7 stepeni centigrada.

Plantofizičke promene se tako manifestuju eksplicitnim i implicitnim posledicama.
U eksplicitne spadaju učestale poplave, uragani, periodične suše i mrazevi, jake oluje , epidemije (što se ne odnosi na veštački stvorene epidemije kao AIDS, ptičiji ili svinjski grip), zemljotresi, klizišta i izumiranje raznih vrsta organizama.
Svi ovi katastrofični događaji se zato pažljivo prate ne bi li se u određenom vremenskom periodu uhvatio njihov ciklus.

 

Na osnovu tabela koje je priložio dr Dmitriev, u periodu od 1963. do 1993. vidi se porast svih vrsta katastrofičnih događanja i to za 410 procenata.

Ali mnogo su ozbiljnije implicitne manifestacije jer su to procesi koji se odvijaju izvan praga obične ljudske percepcije. To su transformacije u Zemljinom magnetnom polju gde već postoje dokazi ogromnih promena koje utiču na transformaciju čitavog ambijenta na Zemlji.

Zemlja je zapravo veoma složen "organizam" sačinjen od strukturalnih jedinica ili teritorija kao što su planinski venci, reke, tektonske pukotine, naslage ruda, naftna polja. I svi igraju značajnu ulogu u životu planete i njenoj povezanosti sa Sunčevim sistemom. Na primer, ruda gvožđa održava klimatsku stabilnost jer pravi konekciju između električne aktivnosti u atmosferi i električne aktivnosti ispod zemljine površine. Povećanje energetskog kapaciteta Zemlje vodi ka povečanom naelektrisanju svih zemljinih sistema, posebno stena.
Radijacioni materijal stalno se uliva i ispušta kroz polarne regione na Zemlji i na lokacijama magnetnih anomalija.

I ovde moramo pomenuti jednu od najnovijih teorija o planeti Zemlji koju zvanična naučna javnost decenijama, kao i teoriju o električnom svemiru, uporno ignoriše.

ZEMLJA SE ŠIRI

Teoriju o širenju Zemlje predstavio je javnosti sredinom dvadesetog veka profesor geologije S. Voren Kejri (1911-2002) sa Tasmanije. Danas je njen najveći zagovornik penzionisani pomorski kapetan Lorens S. Majers.


Šta je očigledno u ovoj teoriji?

To da se na svakoj geografskoj karti jasno vidi da su kontinenti razdvojeni kao nakon cepanja koje je ostavilo vidljive obrise pa se oni lako mogu ponovo sataviti u jednu celinu kao slagalica. Ova teorija je dobila na ubedljivosti nakon što je urađena precizna geografska karta morskog korita i obavljena merenja starosti podvodnog stenja. Pojedine podmorske brazde se tako kao slagalica savršeno poklapaju, na primer azijska i australijska.


Ranija povezanost Azije i Australije sa Amerikama se potvrđuje geološki dubokim okeanskim brazdama koje ocrtavaju i Andesit liniju, predeo koji sadrži andesit, primarni mineral andskih Kordileran planina, koje se protežu duž Južne Amerike.
Merenja pokazuju da su stene na kopnu starije od onih u morskom ležištu, pa tako povećavanje mase čitave planete potiče od stvaranja i podizanja zemljine kore koja se širi iznutra iz samog jezgra. Teorija tvrdi da na Zemlji pre nekih 200 miliona godina uopšte nije bilo mora, a danas je čak 70 posto pokriveno morskom vodom. Za to vreme Zemlja je povećala svoju masu za 40 posto.


Na povećanje mase veruje se da utiče energija iz svemira. Zemlja je, inače , kako je i Nikola Tesla to demonstrirao, veliki kondenzator električne energije. Ovakvo posmatranje se poklapa sa teorijom o električnom svemiru.



Na poprečnom preseku stena iz Velikog kanjona u Koloradu vidi se da su svi slojevi formirani kao čvrste stene od početka stvaranja i nije bilo njihovog topljenja. One su se jednostavno radijalno taložile jedan sloj na drugi.
Različite boje slojeva stena pokazuju da su one imale različit hemijski sastav što znači da su se fizičko-hemijske okolnosti na Zemlji menjale.







Zbog sfernog oblika Zemlje gornji slojevi su se vremenom, kako masa raste, "gužvali" pa su tako nastajali planinski venci.
Po ovoj teoriji nema nikakvih tektonskih ploča koje se sudaraju i poniru jedna ispod druge, što je do sada smatrano subdukcijskim tektonskim spojem. Stene tako ne ulaze u magmu gde se tope, već je magmna ta koja se stalno podiže i uvečava Zemljinu masu.
Sa ovakvim uvećavanjem logično je da se pomeraju polovi i klimatske promene su stalan i neprekidan proces. Ostaje samo pitanje šta je u središtu zemlje?



Ostaje nepoznanica i kojom brzinom se zemlja uvećavala? Da li je to bio postepen i spor proces ili su se u pojedinim periodima događale kataklizmička razdvajanja kontinenata sa velikim naviranjem morske vode?

Da li su “drevni Egipćani” kopnom putovali u Severnu Ameriku (o čemu postoje tragovi) i tamo zidali identične piramide i hramove ili su to bili Atlandiđani koji su stradali u velikom potopu? Legenda kaže da je tada velika kopnena masa koja se nalazila na prostoru današnjeg Atlantskog okeana potpuno prekrivena vodom.





Kada je veliki potop zaista bio, kako je nastalo Sredozemno more (u sred kopna) i šta se stvarno dogodilo, ostaju i dalje pitanja za mnoge naučnike.


Još jedan detalj koji pokazuje da se Zemlja širi je stvaranje novog “sredozmnog mora” u sred Afrike u današnjoj Etiopiji. Na mestu nazvanom Afar depresija koje je poznato i po vuklanskim aktivnostima, otvara se velika pukotina u kopnenoj masi koja se polako ispunjava vodom. Po teoriji o tektonskim pločama postoje mesta na Zemljinoj kori u morskom ležištu za koja se mislilo da su tektonski spojevi, a po zagovornicima širenja Zemlje to su pukotine kao posledica širenja. Iznad jednog takvog “spoja” u Atlanstkom i Idijskom okenu, koji se naziva afričkom kontinentalnom pločom, opažena je ovih dana jaka magnetna aktivnost. Baš u tom predelu srušila su se nedavno dva francuska erbasa. Na osnovu šturih informacija koje su se mogle naći na Internetu, postoje indicije da je iznenadno potpuno raspadanje Erfransovog aviona (koji je leteo iz Brazila u Pariz) na velikoj visini u vazduhu posledica magnetne oluje. Drugi avion je pao kod Komorskih ostrva.


Dokle će ići ova depresija i “cepanje” afričkog kontinenta, da li če se sve završiti samo stvaranjem mora ili če doći do potpunog razdvajanja dela kontinenta i stvaranja novog ostrva , kojom brzinom če se sve odvijati- niko ne zna. Naučnici su upravo u mogućnosti sada da posmatraju uživo i analiziraju ovaj fenomen.

Dodajmo ovde i zanimljivu teoriju o promeni jačine Zemljine gravitacije, usled povečanja Zemljine mase. Po nekim autorima moguće je da je u vreme dok su Zemljom šetali dinosurusi Zemljina gravitacija bila dosta manja, pa je njihova velika masa upravo posledica toga. Danas je preciznim merenjima već pokazano da jačina Zemljine teže raste. Možemo samo da nagađjamo kada su zaista građene čuvene piramide u Egiptu i na drugim mestima kolika je bila masa graditelja, a kolika stvarna težina kamenih blokova. Očito je, sve na svetu je u stalnim promenama.



PROMENE U OZONSKOM OMOTAČU


Po profesoru Dmitrievu najintenzivnije promene na Zemlji će se, ipak, odigrati u gasnoj plazmi. Tako se u jonosferi može očekivati generisanja plazme, u magnetosferi - magnetne oluje, a u atmosferi - cikloni.

Već se zna za promene u ozonskoj distribuciji (vertikalnoj i horizontalnoj) u ozonskom omotaču Zemlje, a ozon je glavni agent i indikator globalnih klima tskih transformacija na Zemlji. Takođe, ozonska koncentracija ima jak uticaj na procese u biosferi.

Podsetimo, da molekul ozona ima tri atoma kiseonika (O3) i veoma je nestabilan.


Zato se intenzivno proučavaju stratosferni, troposferni i površinski sloj ozonskog omotača.


Mnogi električni aparati i transmisija električne energije i radio i TV signala mogu da generišu ozon.
Tako se u ozonskom omotaču na visini od 8 do 13 kilometara uočava porast koncentracije ozona, dok u određenim regionima njegova koncentracija značajno opada. Dmitriev napominje da su ove smanjene koncentracije izražene iznad Sibira i smanjenje je bilo od 25 do 24 posto na visini od 32 do 40 kilometara.



GDE JE NESTALA "VELIKA OZONSKA RUPA"

Ozon služi i kao zaštita od štetnog UV zračenja iz svemira, ali Dmitriev napominje da dokaza za porast UV zračenja ipak nema.


Na žalost,, korumpirani naučni krugovi mogu da predstave kao rezultat naučnog istraživanja bilo šta. Tako su ovo smanjenje koncentracije ozona u pojedinim regionima dovitljivi kapitalisti uz pomoć svojih naučnika, medija i vlada predstavili kao opasne “ozonske rupe”. Kao glavni krivac za nastanak ovih “rupa” proglešeno je jedinjenje hluorovodougljenika koje se komercijalno prodavalo pod imenom Freon i koji je masovno korišćen u rashladnim uređajima.
Proizvođač Freona je moćni petrohemijski koncern u vlasništvu porodice Dipon (jedne od najbogatijih porodica na svetu). Zbog ove “opasnosti” izglasan je u američkom kongresu zakon o zabrani korišćenja Freona, pa su svi rashladni uređaji morali da se preorijentišu na “manje opasan” hidrofluorougljenik, koje prozivodi ista korporacija. Tako je porodica Dipon napravila sebi odličan biznis, a narod ostao zastrašen “ozonskim rupama”.



Pored ovoga plasirana je i priča o opasnom UV zračenju kome su izloženi ljudi, pa je moćni hemijski biznis ponovo dobro profitirao prodajom zaštitnih krema za sunčanje. Čim su pokupili pare “ozonske rupe” su nestale. Tako su “istraživanja” pokazala da njih više nema.



Kakav se biznis upravo pravi iza priče o “globalnom zagrevanju” možemo samo da naslutimo, ali mnogo “miriše” na uvođenje nekih potpuno novih čistih tehnologija. I njih poseduju upravo oni koji su “najzabrinutiji” za klimatske promene, iako se za neke zna još od početka 20 veka.

KAKO SE UGLJEN DIOKSID "PENJE" U ATMOSFERU

Na lobiranju za izglasavanje novog zakona u američkom kongresu radi i sam predsednik Barak Obama. Novim propisima če se do 2020. ograničiti emisija “štetnih “ gasova u atmosferu za 17 posto u odnosu na nivo iz 2005. Kao “najopasniji” gas je naveden ugljendioksid (CO2), koji se dobija sagorevanjam, navodno, fosilnih goriva tj. uglja i nafte.

Zanimljivo je da je CO2 u stvari teži od vazduha i on zato ne može biti zagađivač gornjih slojeva atmosfere i izazivač efekta “staklene bašte”.

Sadašnja povećana koncentracija CO2 u atmosferi je 387 ppm, a njegova toksičnost nastaje tek u koncentraciji iznad 10 000 ppm. Dakle, nema govora o velikoj koncentraciji CO2 u atmosferi.

Očito je da se korumpirani naučnici poigravaju kada govore u svojim studijama o “opasnim koncentracijama” ovog gasa i o efektu zagrevanja planete zbog ugljendioksida. Novinari, kao papagaji samo prenose njihova “stručna” saopštenja, a korumpirani naučnici, na brojnim plaćenim naućnim simpozijumima koji se održavaju poslednjih godina širom sveta i na koje ih vodi kapitalistička oligarhija, uveliko spremaju svoje pseudonaučne radove u kojima če za globalno otopljavanje i porast nivoa mora optužiti sva “fosilna” goriva.

Takođe, američki predsednik, koji je več označen kao najpopularnija politička marioneta krupnog transnacionalnog kapitala, kaže da isti zakon treba da bude i “podstrek za efikasno koriščenje energije i razvoj novih čistih tehnologia”.

Već možemo naslutiti iz ovog scenarija da SAD očekuju velike tehnološke promene , a nosioci tih promena biće oni koji su već u posedu nove i “čiste” tehnologije . Nuklearnim tehnologijama če tako ponovo biti otvorena velika vrata, a automobili će, verovatno, ići na električnu struju. I ta je tehnologija odavno već spemna.

I nama u Srbiji se priprema zakonodavni teren koji će nametnuti nuklearne elektrane kao “čistu” tehnologiju. Glavni komesar sprovođenje tog zadatka je potpredsdnik vlade Srbije, Božidar Đelić, zato i postavljen na mesto ministra uza nauku u marionetskoj vladi.


Globalna kontrola emitovanja štetnih gasova, znači i globalnu kontrolu industrije u čitavom svetu, a nju treba da sprovodi institutucija koja se zove “međunarodna zajednica” , ona je upravo direktan instrument transnacionalnih korporacija u vlasništvu nekoliko najbogatijih porodica. Diponovi su samo jedna od njih.

Za razliku od ove korumpirane nauke, postoje i nezavisni naučni radovi iz kojih se, kao kod Dmitrieva, mogu pronaći potpuno drugačija gledišta.

Jedna studija (objavljena u New Scientist, 1995, vol. 147, N 1993.) iznosi i kako postoji verovatnoća naglog hlađenja evropskog i severnoameričkog kontinenta. Verovatnoća se povećava ukoliko se uzme u obzir desetogodišnji nedostatak rada severno atlantske termalne pumpe (odnosno nordijske).
Koriščenje ovih termalnih izvora iz mora takođe spada u “novu čistu tehnologiju” i namera je močnih kompanija da ovaj vreo gas iz zemljine utrobe koji greje okeane izvedu pomoću specijalnih morskih platformi na površinu za industrijsku upotrebu. Na ovome se već uveliko radi i to su danas velike investicije naftnih kompanija.

Većina naučnika se, ipak, slaže oko toga da će nivo morske vode značajno porasti i da če još veći deo kopna biti pod vodom.

Dr Dmitriev navodi da ozbiljnu zabrinutost predstavlja i otkrivanje radikala hidroperoksila (HO2) koji se stvara na visini od 18 kilometara, a razlozi negovog nastanka su još nepoznati. Značajan porast ovog radikala, vremenom, može stvoriti zavisnost od ove supstance u transferu ozona i procesa njegove distribucije u niže delove stratosfere.

Dr Aleksej Dmitriev

POSLEDICE NA BIOSFERU

"Prilagođavanjem dinamici i režimu distribucije ozona iznad nepoznatog izvora stvaranja HO2 može se stvoriti tranzicija zemljine atmosfere u novi fizičko-hemijski proces koji će to da omoguči. Ovo je veoma važno jer nejednakost Zemljinih ozonskih koncentracija može biti uzrok iznenadnog rasta temperature koja može voditi povećanju brzine kretanje vazdušne mase i nepravilnostima u poznatom šablonu njene cirkulacije. Temperaturni gradijent se tada menja i promene na čitavoj planeti mogu stvoriti nova termodinamička stanja za čitave regione, posebno kada hidrosfera (okeani) počinje da učestvuje u novom termalnom ne-ekvilibriumu", zapisao je dr Dmitriev.

Podsetimo se, na sadašnjem ekvilibrijumu (ravnoteži) zasnovan je čitav živi svet koji mi poznajemo.

Možete sada da vidite kako je planeta na kojoj živimo u stalnim promenama, baš kao živi organizam.
SVE je JEDNO, ista energija koja stalno stvara. Sve je u stalnom nastajanju. Sve je ŽIVO.



Zato se veoma pažljivo prate i svi klimatski parametri kako bi se otkrilo kojom brzinom se promene odvijaju.
Tako je poznato da su padavine porasle u opsegu tri do četiri puta, a da je masa prašnjavog materijala porasla za faktor 100.
U biosferi je zanimljiv rast vegetacije na Antarktiku, gde je 1964. pronađeno oko 700 vrsta rastinja, a 1990. je bilo 17.500 vrsta. Vegetacija je uopšte u porastu na čitavoj planeti pa je neki već nazivaju Zelenom planetom.

Promene se događaju i u hidrosferi. Porast saliniteta u Egejskom moru je za sada zaustavljen, a izlivanje slane vode iz Sredozemnog basena u Atlantski je isčezlo. Niti za jedan od ovih proceza za sada nema zadovoljavajućeg objađnjenja, primećuje Dmitriev.
Poznato je da se isparavanje mora povećava u ekvatorijalnom regionu što povećava gustinu vode, koja onda tone na veću dubinu.


Jedna od najnovijih studija, upravo objavljena, pokazuje da je u Severnom Atlantiku došlo do primetnog opadanja sadržine kiseonika u nekoliko poslednjih decenija. Posebno na srednjoj dubini. (Goldschmidt Conference, 2009.)

“Adaptivni odgovori biosfere i ljudske populacije, na sve ove promene, i nastankom novog stanja na planeti, može voditi globalnoj reviziji svih biljnih i životinskih vrsta na Zemlji i stvaranju novih životnih formi (što uključuje i izumiranje mnogih vrsta), stvaranju novih načina reprodukcije, održavanja , ishrane i drugačiju redistribuciju na geografskom prostoru”, napominje Dmitriev.


Mnogi pčelari u svetu, pa i neki u Srbiji, već su se suočili sa neprijatnom činjenicom da se pčele više ne ponašaju organizovano kao što smo navikli, ne skupljaju se u košnicu i jednostavno nestaju. Ako izumru kao vrsta, ko će umesto njih oprašivati biljke? Mislite o tome!

MALO LEDENO DOBA U EVROPI

Takođe je poznato da je od 1300. do 1850 postojalo “malo ledeno doba” u Evropi. To je bio period sa neobično dugim i jakim zimama. Ovo je posebno došlo do izražaja od 16. do sredine 19. veka. Minimalne temperature su bile oko 1650, 1770. i 1850. Između ovih godina su bili topliji intervali. Tako se period od 1645. do 1715. naziva Maunderov minimum i to je bio period izuzetnog zatišja na Suncu.


Tada su Evropa i Severna Amerika ušle u period dubokog smrzavanja. Alpski glečeri su se proširili preko plodnih njiva, ledenice sa Arktika su se pružile na jug. Čuveni kanali u Holandiji su se redovno zamrzavali– što je danas retkost.


U Londonu je godinama održavan i ledeni festival na zaleđenoj Temzi. U Njujork Sitiju ljudi su hodali Menhetnom do Stejten ostrva po ledu. Zaledila su se mnoga žitna polja i mnogo ljudi je tada umrlo od hladnoće.



Na ovim umetničkim slikama ovekovečena je zaleđena Temza u Londonu 1677 i 1814.


U periodu od 1855. i 1856 bio je aktivan i veliki broj vulkana.



KARINGTON DOGAĐAJ

Mnogo drastičniji događaj iz bliske prošlosti je bio tazakozvani “Karington događaj”. To je bila poslednja velika geomagnetna oluja koja se dogodila 1859. i naziva se po astronomu Ričardu Karingtonu.
Tada je magnetna oluja nanela ogromnu štetu svim električnim postrojenjima, došlo je do prekomernog naelektrisanja kablova što je izazvalo požare u telegrafskim stanicama i električnim centralama. Na nebu na sverenoj hemisferi je blještala svetlosna aurora tako jako da se noću mogla čitati novina kao po danu.
S obzirom koliko je danas razvijeno korišćenje električnih uređaja i sofisticirane tehnologije, ovakav događaj bi danas izazvao štetu merenu trilionima dolara, a za oporavak od ovakvog događaja jednom bogatom društvu bi bilo potrebno bar deset godina. Zamislite samo život kada preko noći ostanete bez struje, kompjutera, televizora, radija, električnih peči i ostalih električnih mašina.


I ovaj događaj odigrao se kada je aktivnost sunčevih pega bila najmanja.
Danas (22..07.2009), sunčevih pega nema uopšte. A, mediji su već nedeljama prepuni izveštaja o velikim vremenskim nepogodama.



KATASTROFIČNA TEORIJA SUDNJEG DANA 2012.



Pored kapitalista, iz svih ovih promena, trenutno profitiaju i mnogi pisci koji dosta toga izvlače iz naučnog konteksta i obrađuju kao scenario predstojeće katastrofe , prodajući milione knjiga o “sudnjem danu”. I , naravno, zastrašujući ljude širom sveta što upravo odgovara kapitalističkoj vlasteli - roblje u stalnom strahu.


Najpopularnija je teorija “sudnjeg dana” koji nas očekuje 21.12.2012. (ili 23) u vreme zimske ravnodnevice. To je datum koji se poklapa sa navodnim krajem jednog perioda u kalendaru za dugo mernje vremena drevnih Maja i on obuhvata 25 000 godina. Kataklizmička verzija se temelji i na proračunima da će se baš 2012. godine Sunce sa planetama naći u zamišljenoj ekvatorijalnoj ravni galaksije Mlečni put i nakon toga nastaviti da se kreće sa druge strane zamišljenog ekvatora. Dakle, iako je ova ekvatoijalna ravan zamišljena, na njoj se temelje razni proračuni i teorije “ozbiljnih” naučnika. Teorija električnog svemira obara ovakve pretpostavke.



I kataklizmičari barataju sa terorijom iznenandnog obrtanja magnetnih polova za 90 stepeni. Njihova teorija se bazira na konceptu da je u središtu Zemlje čvrsto gvozdeno jezgro koje rotira. Ono je okruženo rastpoljenom magmom (omotačem) i tek na na površini je kora od nekih 8 do 75 kilometara sastavljana od tektonskih ploča koje plivaju na omotaču. Zemlja se okreće oko svoje ose i oko Sunca i pri tome naginje periodično svojim severnim i južnim polom ka Suncu. Čitav sistem tako radi kao dinamo mašina i proizvodi u elektrostatičkom polju Sunca (“termonuklearne furune”) energiju sa kojom se napaja.

Tako ispada da zbog ogromne brzine okretanja koju Zemlja ima, ona troši više energije nego što stvara pa se ona povremeno mora energetski dopuniti. Čitava Zemlja je veliki kondenzator električne energije, a ovo dodatno napajanje dolazi sa Sunca.
Poznato je i da kada munja udari u magnet sa dva pola oni se obrnu.
Tako će, po katastrofičarinma, da se formira oblak međuplanetarne plazme (što se događa, navodno, svakih 11 000 do 12 000 godina) i iz njega će jaka munja udariti u Zemljino magnetno polje gde će se stvoriti kružno strujno kolo. Čestice uhvaćene u magnetno polje Zemlje tada prouzrokuju kružni strujni tok koji se sve više ubrzava. Kada njegova snaga postane toliko velika obrnu se polovi na Zemlji. Planeta će se tada zaustaviti i onda nastaviti da okreće u suprotnom pravcu.

Druga teorija koju prodaju katastrofičari je približavanje planete X (ovaj termin se uopšte odnosi na nepoznatu planetu) , a koja je bila poznata drevnim Sumercima kao Nibiru ili Nebira i koja ima ekliptičnu putanju i oko Sunca obiđe svakih 3630 godina. Teoriju o planeti Nibiru je plasirao SF pisac Zekejria Sitčin koji je do ovoga došao navodno dešifrovanjem zapisa na kamenim pločama drevnih Sumeraca. Približavanje ove planete Zemlji može izazvati kataklizmu, a njeni stanovnici (Nefilimi) su se, navodno, nekada davno spustili na Zemlju i ukrstili se sa zemaljskom vrstom Homo erektusa (jednom vrstom ljudi koji su izumrli). Tako je onda nastao Homo sapiens, čovek koji razmišlja i prkosi prirodnim zakonima.



Obe teorije ne samo što prodaju knjige i video materijale u milionskim tiražima već podgrevaju i priču o tajnim planovima mnogih država da deo stanovništva (ali nema mesta za sve !) "spasu" od kataklizmičkih događaja tako što će ih smestiti u ogromna podzemna skloništa. I tu će se oni nalaziti dok “opasnost” ne prođe. U SAD su zato na nož dočekani posebni zakoni o vanredniom situacijama, koji jednoj grupi ljudi iz vlasti daju ogromna ovlašćenja. Neograničenu moć bi tada u SAD imala organizacija FEMA.

Efekat tako može biti da oni "dole" ostanu zatvoreni veoma dugo verujući da su se spasili i neće znati ništa o stvarnosti na površini zemlje. I dalje se sve može razvijati kao u Kustruričinom filmu “Podzemlje”- javićemo vam kada možete da izađete na svetlost dana i kada je opasnost prošla. Treba samo da nam verujete. Mi smo vlada koje je uvek radila za dobrobit svojih gra đana. (Cvrc!)


Zastrašivanje građana širom sveta očigledan je cilj puštanja ovakvih informacija. Kako reče američki novinar i publicista Džon Kaminski: “Ćovek je ponekad životinja koja mora da laže da bi preživela. Ove laži se posebno koriste kada se njima mogu zaglupljivati i kontrolisati mase – milioni i stotine miliona ljudi. U strahu ljudi mogu biti veoma složni i kooperativni".

Šta ima lepše za jednog vlastelina nego imati slođno i kooperativno stado od nekolkiko stotina miliona robova?

Čuvena je izreka bivšeg američkog predsednika Ronalda Regana: „Ponekad pomislim kako bi brzo isčezle sve naše podele ukoliko bi smo se sreli sa vanzemaljcima koji bi bili pretnja za naš svet“.


Dakle, treba nam svet (čitaj tržište) bez granica i složno kooperativno roblje. Nije li to upravo cilj transnacionalnog kapitala?

Izvor: ivonazivkovic.net